Gradinar; Pevačeve žrtve

Ванвременска поезија прожета духом јединства сродних душа, чија универзална визија и вера у хуманост нема граница.

Тагоре је волео живот у свим његовим облицима. Као искрени и пажљиви посматрач природе, он у свакој њеној манифестацији препознаје истоветност између апсолутног и посебног, између суштине сваког човека и суштине универзума. Осим што показује колика је његова љубав према природи, јасно је и колика је његова љубав према људима и животу. И управо га је та љубав упознала са различитим осећањима, исказаним у разним нијансама туге и радости, разочарања и наде, стрепње и храбрости, нежности и наклоности.

Богат евокацијама, језик овог индијског песника допире до нас као ехо најскривенијих дубина душе. Док мистични пантеизам прожима сваку реч, хармонија царује у песмама обдареним префињеном музикалношћу: Тагоре има моћ да сваки поетски елемент обавије посебном ауром сугестије и суптилном и неодољивом чаролијом.

„Ко си ти, читаоче, који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства, ниједну
траку злата са ових облака горе.
Отвори врата своја и гледај у даљину.
У свом цветном врту скупљај мирисне спомене на минуло цвеће
пре стотину лета.
У радости свога срца да осетиш живу радост која је певала једног пролетњег
јутра – шаљући свој весели глас преко стотину лета.“

„Јер пролетњи дани опет иду; пун месец узима збогом и поново долази;
бехар се поново враћа и румени на гранама из године у годину;
тако се и ја можда растах од тебе да се опет вратим.“