Љубав у мрачно доба

„Занимале су ме личности из неког прохујалог времена, чије наслеђе је било двосмислено, које су пропатиле због своје хомосексуалности као Оскар Вајлд (1854–1900) и ирски револуционар Роџер Кејсмент (1864–1916) или су осећали нелагоду због ње и држали је у тајности попут Томаса Мана (1875–1955) и песникиње Елизабет Бишоп ( 1911–1979). Били су то они који су допустили да хомосексуалност допуњује њихово дело, пре него да њим доминира, као што је случај са делом писца Џејмса Болдвина ( 1924–1987), затим они који су цветали у неповољним условима попут сликара Френсиса Бејкона (1909–1992) и режисера Педра Алмодовара (1949–), као и они који су писали елегије и мемоаре током епидемије ХИВ-а попут песника Тома Гана (1929–2004) и Марка Доутија ( 1953–). Ово је, дакле, у суштини књига о геј личностима за које је чињеница да су геј била секундарна у њиховом јавном животу, било као последица избора или нужности. Али у чијим су личним животима, у дубини њихове душе, закони жудње изменили скоро све. Борба за геј сензибилитет почела је као искључиво лична борба, а потом се полако, уколико су се тај геј мушкарац или жена бавили писањем или сликањем, режијом или иновацијама, увукла у језик, слике и политику на чудесне и очаравајуће начине. Писање ових текстова ми је помогло да се суочим са неким феноменима – са мојим занимањем за тајну, еротску енергију (Кејсмент и Ман), интересовањем за католичанство (Вајлд и Кејсмент су се пред крај живота преобратили у католике; Алмодоварова дела обилују католичком симболиком), занимањем за ирске протестанте (Вајлд, Кејсмент, Бејкон), дивљењем према личностима које, за разлику од мене, нису биле плашљиве (Вајлд, Бејкон, Алмодовар), мојом вечном опчињеношћу тугом (Бишоп, Болдвин, Доути) а свакако и трагиком (Ган и Доути).“