Severni zid

Темељно и ромамсијерски лукаво, многоструко и у несвакидашњој мешавини лирске ироније и епске фрагментарности, помаља се дуж бедема Северног зида кључни мотив (велике) српске литературе овог века, сеоба, емиграција... мотив Црњанског, Пекићевских торбарских Симеона, Кишових интернационалиста и сањара по „гулазима“. Смрт, у Великићевом роману, покреће причу, али је изгнанство и пустоловина – не најмање пустоловина писања – хране и носе. Време историје и време индивидуе спајају се кроз суптилно коришћење не само прозних тековина Модерне, већ и кроз (апокрифну, домишљену) алегорију из биографије њених великана.
(Светислав Јованов)
Северни зид је блиставо компонован роман рафиниране структуре који садржински покрива читав двадесети век. „Судбине се понављању.“ Та лапидарна реченица коју изговара Великићева јунакиња нуклеус је овог романа. Северни зид је поема о свакодневицама у немирним временима које Великић бравурозно трансформише у књижевност. (Оливер Јунген)