Svako obećanje

Сваке вечери, Пјетро у ишчекивању ставља уво на Сарин стомак, да чује да ли нешто расте унутра. Његова нада се претвара у очај сваки пут када схвати да Сара није трудна. Једнога дана, она нестаје. Све што оставља за собом јесте порука у којој пише: Звала је твоја мајка, Марио је мртав. Ко је Марио?

Ако је, како пише Толстој, свака несрећна породица несрећна на свој начин, Пјетрова потврђује ту дефиницију својим начином, заснованим на неизреченим тајнама које се преносе с генерације на генерацију. Марио, Пјетров деда, борио се на руском фронту и вратио се толико трауматизован да више никада није могао да живи нормалним животом, завршавајући дане у специјализованој установи и потпуно одвојен од породице. У живот свог унука враћа се тако што умире, и то истог оног дана када Пјетрова партнерка Сара одлази, остављајући га да се носи с рушевинама њихове везе и са свим разлозима за њихов бродолом – оним очигледним, и оним скривеним.

Путовање које следи, у Русију, и уназад, у прошлост, испуњено је причама које Марио никада није испричао. И управо ту, између старих фотографија и борбених мапа, између садашњости и прошлости, Бајани укршта тајне свих својих јунака, жртава тектонских потреса историје.

Тако ово путовање, састављено од стварности и сећања, постаје нит која оцртава смисао романа: повратак у прошлост како би се пронашла храброст да се крене напред. Истанчаним стилом, поетично, али напето и јасно, Андреа Бајани у свом роману приповеда о одговорности и трагедији памћења.