Slika Dorijana Greja

Лондон, крајем XIX века. У једном уметничком студију, заносни и богати Доријан Греј позира сликару Базилу. Сан о поседовању портрета који ће старити уместо њега и прихватити трагове времена на његовом анђеоском лицу постаће за Доријана парадоксална, застрашујућа стварност. Али неће само белези старости прећи на слику овог лепог младића, већ и срамни пороци његове душе: душе пуне охолости, искварене и декадентне, заробљене у понору изопачености и цинизма, необуздане похлепе и жеље за уживањем сваке врсте.
Из унапред изгубљене борбе за вечну младост, Доријан ће изаћи поражен, као роб апсурдне жеље да поистовети уметност са животом.
Пишући о греху и савести, ширини велеграда и тескоби душе, Оскар Вајлд у роману Слика Доријана Греја успоставља клаустрофобични амбијент који одише фаталистичким духом времена. Фаустовски пакт којим Доријан Греј продаје душу за младоликост и његова нарцисоидна загледаност у портрет као рефлексију лепоте свог тела, а потом и као хронику пропасти своје душе, представљају митски оквир у који Вајлд смешта своју слику о аутодеструктивном пориву викторијанске културе.