Pripovetke

Stanje dobro, bez podvlacenja i posvete, 63 + 63 + 63 stranice.

„Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić

Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji.

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“.

U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“