Sigurna kuća

Жена је жртва само ако је мртва.

„Сигурна кућа прича је о жени која је у самоодбрани убила мужа, који ју је годинама психички и физички злостављао. У затвору она ноћу исписује странице о животу који је био неживот, о љубави која је била нељубав, о човеку њеног живота који је био нечовек њеног живота. А све је између њих двоје почело као очаравајућа филмска романса која ће се постепено и готово неосетно преобразити у брачни хорор. Књижевница роман посвећује незнаним јунакињама из црне хронике, убијеним женама, жртвама насиља. Њена јунакиња не завршава као типична јунакиња из хронике, као леш.
Роман је филигранска литерарна студија психологије злостављача и унутрашњег света злостављане жене. Наслов је ироничан. Где је та сигурна кућа кроз чије зидове, прозоре, врата злостављач неће стићи до злостављане? За жену из овог романа ни затвор није потпуно безбедно и заштићено место јер се насилник појављује у њеним сновима. Он, иако мртав, живи кроз страх утиснут у њену психу и тело.“
– Татјана Мандић Ригонат

„Хоће ли писац ако пише о наркоманији навући себе на хероин да у потпуности схвати и изглед и пакао кризе и контакте са дилерима? Хоће ли га хитна помоћ вадити из запишаних хаустора и сквотова? Хоће ли писац убити да би схватио психологију и мотивациони и конфликтни систем убице? Достојевски није. Ни Марина Вујчић није. Али је невероватно колико је ушла под кожу жртве-убице, колико ју је схватила, разумела, препознала... Не знам колико је припреме претходило овом сјајном роману. Колико се читао Кривични законик Републике Хрватске, колико разговарало са адвокатима, са жртвама и убицом, али је победило оно најважније. Пишчева машта, могућност имагинирања, стварање једног новог микрокосмоса који могу само талентовани.“
– Синиша Ковачевић