Zastrašujući raj

Књига „Застрашујући рај“ доноси сећања великог америчког песника и есејисте српског порекла на детињство у окупираном Београду, на послератни Београд у коме је одрастао, на одлазак у Сједињене Америчке Државе и прве године „америчког живота“, потом на служење војске у америчким јединицама у Немачкој и Француској раних шездесетих, као и на улазак у поезију и на узбудљиву и јединствену песничку каријеру.

Симић с великом снагом описује своје детињство, дечаштво и младост.
Странице посвећене окупираном Београду у Другом светском рату неке су од најбољих ствари написаних у књижевности на ту тему.
Симић је упечатљив и забаван, луцидан и духовит, с невероватним смислом за детаљ и с ретким умећем да у кратким потезима осветли неку важну епизоду из личне историје или из историје друштва коме у том тренутку живи.
Писац се, мимо обичаја у савременој култури, у овим мемоарима не диви ни себи, ни проживљеном времену, већ пише из прве руке о ономе чега се сећа и о ономе што сматра да ваља да буде запамћено.

Чарлс Симић (Београд, 1938), амерички песник и есејиста српског порекла. Један је од најзначајнијих савремених светских песника и есејиста.
Најважније књиге песама: „Рашчињавајући тишину“ (1971), „Повратак месту осветљеном чашом млека“ (1974), „Харонова космологија“ (1977), „Класичне игре из балске дворане“ (1980), „Оштрине“ (1982), „Бескрајна туга“ (1986), „Свет се не завршава“ (1989), „Књига богова и ђавола“ (1990), „Хотел Несаница“ (1992), „Венчање у паклу“ (1994), „Шетња са црном мачком“ (1996), „Jackstraws“ (1999), „Ноћни излет“ (2001), „Моја нема пратња“ (2005), „Та ситница“ (2008), „Мајстор прерушавања“ (2010).

Најзначајније књиге есеја: „Алхемија ситничарнице“ (1993, 2008), „Незапослени видовњак“ (1999), „Метафизичар у мраку“ (2003).

Најважније награде: Награда Макартурове фондације, Пулицерова награда, Награда „Едгар Алан По“, Награда Америчке академије, Међународна Грифинова награда за поезију, Награда „Валас Стивенс“, Награда Поета Лауреатус Конгресне библиотеке у Вашингтону, Награда Српског ПЕН центра за превођење српске књижевности, Медаља „Роберт Фрост“ за животно дело у поезији, Награда Вилчек за уметност и хуманистику.

На енглески језик превео је књиге песама Васка Попе, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Милорада Павића, Бранка Миљковића, Новице Тадића, Рамдиле Лазић, као и три антологије модерне српске поезије.

Стални је критичар New York Review of Books.
Предавао је књижевност на Универзитету Њу Хемпшир.
Живи у Стафорду, Њу Хемпшир.