Pank 57

Миша: Не могу да се не насмешим на оно што је написала у писму. Недостајем јој. Наставница у петом разреду повезала нас је са децом из друге школе с којом ћемо се дописивати. Мислећи да сам девојчица, пошто се зовем Миша, друга наставница ме је спојила са својом ученицом Рајен. Мислећи да је Рајен дечак, као и ја, моја наставница се сложила. Није нам требало много времена да откријемо грешку. А за тили час расправљали смо о свему: где се наручују најбоље пице, да ли је бољи андроид или ајфон, да ли је Еминем најбољи репер на свету… То је био само почетак. Наредних седам година то смо били ми.

Писала ми је увек сребрним мастилом на црном папиру; понекад једном недељно, понекад три пута дневно; та писма су ми била потребна. Она је је­дина која ме враћа на прави пут, успева да ме одговори од нечега и прихвата ме оваквог какав јесам. Поставили смо само три правила: без друштвених мрежа, без бројева телефона, без слика. Тако нам је добро ишло, зашто да кваримо? Све док на интернету нисам налетео на фотографију девојке која се зове Рајен, воли пице из пицерије Гало и обожава свој ајфон. Која је вероватноћа? Јебига. Морам да је упознам. Само, нисам очекивао да ћу замрзети оно што ћу открити.

Рајен: Није ми писао три месеца. Нешто се десило. Да ли је жив? Да није ухапшен. Знајући Мишу, све је могуће. Без њега лудим. Потребно ми је да знам да ме неко слуша. Сама сам крива. Требало је да му узмем број, слику или било шта. Можда је заувек нестао. А можда ми је пред носом, а ја тога нисам свесна.