Ђевђир

Приповедач ових редова, Ђевђир, како се на друштвеним мрежама дуго потписивао Ненад Станковић, исписује и обликује, сведочи свет у коме је све мутно, провидно и могуће; свет у коме је све у динамичном, нехармоничном покрету: све зуји, шишти, варничи, тиња, копрца, буди се…режи, уједа, гута, али и расте, теши и разуме…Сугестиван и интригантан, у изразу дубок и слојевит, сведок хаотичне стварности, апокалиптично стање света бележи фрагментарно, а целовито. Проницљив и сензибилан, силовит и нежан, ироничан и утешан, сав у контрастима речи и слика које се на читаоца сруче као киша, као град, као каква велика олуја у којој се све савија, руши, шкрипи, да би, ипак, негде, на крају просинуо неки сунчани пропланак, нека жута боја, шумни предео, као противтежа, и као избављење, овај нас рукопис крепи.
Пред нама: свет се пропран у ђевђиру цеди, и отвара питања, шта је стварно живот: оно што је отекло или ово што, пробрано, остаје, штрчи, гребе, радује, подсећа?
На крају оно најважније: писац ове књиге, приповедајући из једне географске тачке, из једног временског чвора, не само да сања, него и дотиче хиперборејске пределе. И доноси свежину.