Nadalje ćeš samo stariti

*podvučena jedna rečenica -ubačena fotografija*

Радикалност одабране форме Хаштада је довела у скучено, клаустрофобично поље по ком његов антијунак безобзирно вршља, пишући готово аутоматски, изван сваке контроле ума за који би се могло рећи да је уреднички, или цензорски у социјалном погледу. Сваки издвојени одељак текста, наводна кратка прича, истински је продужетак претходне, што нас доводи у предворје мисли о концепцији која је ипак романескна. Уланчаност ствара систем, засебан фикционални свет у изразитој целовитости. Свет дечака који покушава да одрасте, младића који настоји да усвоји нормативе света њему сличних младих Европљана али му никако не иде.
С пропадањем сваког наредног покушаја он је све више оно што смо затекли у уводним реченицама: дечак који прождире живог пужа, из обести, из ината, из експеримента, из перверзије, или због тога што је он управо то – машина за повређивање и самоповређивање. Неко ко ће се хиперинтимизирати с нама по цену пристојности и деликатности. Неко кога нисмо желели да упознамо.
Срђан Срдић