Knjiga o prijateljstvu; Mi

„Једне вечери смо се, „тако“, „ми“, јунак ове повести (Скот Абот) и њен Приповедач (моја маленкост), задесили у неком непознатом граду. Допутовали смо „овамо“ трагајући за било каквим материјалним доказом боравка „овде“ Трећега: нашег заједничког Јунака (Петера Хандкеа).“
– Жарко Радаковић

Хандкеова „злогласна“ књига Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине, или Правда за Србију почиње окупљањем дружине: писац би за сапутника позвао Жарка Радаковића, једног од својих преводилаца на српски који се, међутим, повукао у „неки самоодабрану замраченост“ те да би ступио у контакт с њим, обраћа се „последњем присном пријатељу који му је преостао, једном мормону, далеко у америчкој држави Јути“. Реч је о Скоту Аботу, Радаковићевом добром пријатељу још од 1984. године, када су у Тибингену заједно похађали докторске студије немачке књижевности. Пет година касније ово пријатељство учврстило се када су путовали заједно у јужну Аустрију и Словенију, траговима Хандкеове књиге се Понављање. Тако је настала њихова прва заједничка књига Понављања. Пријатељство је коначно сазрело 1998, када су се Радаковић и Абот придружили аутору књига које су превели и јунаку њихових књига на путовању по источној Босни.

Скот Абот описује и слави то пријатељство исписујући биографију Жарка Радаковића, његово одрастање у Југославији, његово дружење и блиску сарадњу са уметницима попут Марине Абрамовић, Ере Миливојевића, Јулија Книфера, Нине Попс или са књижевницима попут Давида Албахарија и Алекса Калдијера, али пре свега са Петером Хандкеом. Жарко Радаковић изводи ово пријатељство као што се перформанс изводи, у складу са својим књижевним поступком који не описује стварност, него је производи у смислу Хандкеовог „унутрашњег света спољашњег света унутрашњег света“, који је Радаковић довео до крајности.