Godina bez proljeća

У брду сам видио пса како похлепно пасе траву…

„У свијету који се распада, гдје је људски живот попут баченог новчића који може да падне на било коју страну, стварност постоји, прије свега, у својој немогућности да буде схваћена. Људском уму у таквим околностим једино преостаје да забиљежи субјективни доживљај тог ужасног преображаја, да исприча своју причу. И то управо Репеша ради враћајући се у двије ратне године (1992. и 1993), у два завичаја (Љубушки и Благај) и ’два рата’: он описује свијет у којему је ненормално постало нормално и у којему је свака вриједност промијенила своје значење и свој ранији смисао. Роман "Година без прољећа", који се отвара писмом трагично настрадалој пријатељици Нермини и кроз који се смрт провлачи као један од основних лајтмотива, заправо је величанствена посвета животу и одрастању, исписана језиком правог мајстора књижевности.“
(Елведин Незировић)

„Док у позадини режи рат, момак који још није стасао за војску, али је довољно велик да све разуме и да му ништа не промиче, живи у варљивом мехуру спокоја, прати немире које у њему буде девојке, учи како се, у вреви живота, носи самоћа, настоји да на основу знакова проникне у светове који желе да остану скривени, сусреће се с безнађем, лудилом и смрћу и – пише. "Година без прољећа" роман је у фрагментима који у себи садрже још мање фрагменте – приче у причама као кутије које у себи крију мање кутије – до којих је потребно доћи како бисмо их распаковали (можда и дешифровали) и у њима пронашли кључеве за стварност. Аднан Репеша је чудесан писац који се из романа у роман, из реченице у реченицу, приближава оном најбољем што се може прочитати на овом језику.“
(Иван Миленковић)