Animal Triste

Glavna junakinja ovog romana ima možda čak i sto godina, možda i manje, a možda i više, ne seće se, kao ni mnogih stvari iz svog života. Jedino koga se seća jeste on, a nazvače ga Franc, jer se ni njegovog imena ne seća.

Franc je bio ljubav. Pojavio se jednog dana u Berlinskom prirodnjačkom muzeju, gde je ona radila već dugo na proučavanju skeleta preistorijskih životinja. Stao je pored nje dok se ona, kao i svakog dana, divila skeletu brahiosaurusa, najvećem skeletu jednog dinosaurusa koji se mogao videti u nekom muzeju. Franc je rekao: Lepa životinja.

Njihova ljubav otežavale su dve stvari, to što je Franc bio iz Zapadne Nemačke, a ona iz Istočne, i to što je Franc bio oženjen.

Ovaj roman nemačke književnice Monike Maron, oda je ljubavi koja se doživljava kao esencija, kao beskajna primordijalna voda u kojoj okupani život najzad dobija smisao. Takva ljubav otvara vrata neopisivoj strasti i duševnom uzbuđenju kakvo ništa drugo ne može izazazvati. Ali takva ljubav neizostavno budi i strah od gubitka koji se očituje u opsesiji, ljubomori, posesivnosti i bezgraničnoj potrebi da se bude s voljenom osobom. Ali postavlja se neizbežno pitanje: po koju cenu?

Jer, kako kaže glavna junakinja, u životu se ne može propustiti ništa osim ljubavi.