Udovica Zevedejev

Београд. Последња мартовска субота. Обичан дан. Али не и за њу, Љиљану Дакић, удату Зеведејев. Јер Њега више нема у њеном животу. Ни гвозденог црева са зеленом гуменом навлаком којим је мучио. Ни проседих длака на његовим препонама, под њеним послушним длановима. Укус првог гутљаја слободе. Паничан страх. Неверица. Кошмари. Ожиљци дубоко урезани у месо, мозак... Заувек жигосана животиња. И његова сенка која не престаје да је прати. До места на коме њен закаснели корак у слободу добија свој латински назив и прописану дневну терапију...