Uspomene jednog drveta

Незаборавна прича препуна снажних осећања.

„Смем ли да се обрадујем?“ Ни сам не знајући зашто, Жан наслућује да није баш најбоља вест што их је сада петоро у кући. Његови дека Жоан и бака Катерина напустили су Вилаверд и доселили се код њих, у стан у предграђу Сан Антони у Барселони. Иако су сада ту бакине укусне вечере, та промена ће у потпуности преокренути свакодневицу у њиховом дому, где речи и тишина попримају нове нијансе. Али унук и деда имају свој свет, испуњен шетњама, дрвећем и словима са више значења него што се то на први поглед чини.

Док одрасли дају све од себе да све буде исто као пре, Жан обраћа пажњу на детаље око себе и постепено их повезује како би схватио шта се заправо збива. Разговори између деке и унука, са мноштвом питања без одговора и одговорима без претходно постављених питања, стварају читав мозаик сцена кроз које се развија веза између њих двојице. У дирљивом настојању да буде ту за деду, Жан се држи његових прича, како би изградио и сачувао успомене које ће живети у срцу, а не у глави, и које због тога не могу да избледе.