Pripovetke i novele, eseji

Knjige su u dobrom stanju, bez potpisa, podvlacenja. Knjige: Milos Crnjanski (Dnevink o Carnojevicu, Komentari poezije), Ivo Andric (Most na Zepi, Olujaci, Zedj, Geometar i Julka, Zatvorena vrata, Zmija, O Njegosu i Vuku, Zlostavljanje, Porodicna slika, Letovanje na jugu, Zena na kamenu).

Crnjanski

Dnevnik o Čarnojeviću nije ni novela, ni roman ni pesma, ni monodrama. To je prosto tekst, lirski tekst, tzv. moderne umetničke tehnologije, modernog postupka, i duhom i načinom. Odsustvo svake kompozicije; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja građe jeste put do postizanja unutrašnje logike kazivanja. Ništa se tu, tako reći, ni sa čim ne podudara i ne povezuje, a celina ipak održava samu sebe. Dnevnik ima stalnu aktuelnost, stvaran je, kako to mogu biti samo duboko proživljena, misleća dela. Ovo delo je građeno isključivo na jednoj velikoj temi borbe za nacionalno oslobođenje. Ono što uslovljava stalno stvaralačko interesovanje za Dnevnik jeste slutnja da je taj tekst na tragu jednoj velikoj temi, uistinu sudbinskoj. Draž njegova je u tome što je sadržao u sebi nekoliko najvažnijih pitanja epohe, i što na njih nije dao nijedan odgovor. Draž je u toj iskrenosti, u tom nepristajanju na zabludu, u pameti da se ne uhvati na lepak. Jer pitanja postoje već pedeset i više godina, a pravog odgovora nema, i pored svih pokušaja. Dnevnik o Čarnojeviću je prosto prisutan, govori ono što može i koliko može, i traži sebi druga.

Andric

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“.
U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“