Vaskrsenje

Роман о човеку, његовом смислу, институцији и апсурду који их повезује.

Окружни судија Лазар В. је човек беспрекорне каријере, беспрекорне породице, беспрекорних падова. Својом кривицом и туђом вољом нашао се у средишту мреже догађаја повезаних са моћницима, криминалом, бескрупулозном околином, ратним жртвама и злочинцима, у ситуацији у којој само његово постојање значи апсурд. Тренутак се претвара у вечност, али „божанска интервенција“ читаву ствар чини само још гором. Лазар тражи излаз, али сваки његов покушај да уразуми апсурд показује се наивним. Једино горе од пакла садашњости је будућност коју би тај пакао могао произвести. „Васкрслом“ Лазару још једино преостаје покушај да се искупи...

Да ли роман Васкрсење говори и о Богу? Ако говори, порука је јасна: сумња је једина услуга коју му човек може учинити.

„Од теолога и свештеника се у нашем конзервативном (мада је примеренија реч ’конзервисаном’) друштву не очекује да се упушта у тако ’неозбиљан’ посао какав је писање романа, поготово ако теолог и свештеник – а Вукашин Милићевић је и једно и друго – већ у уводним реченицама Васкрсења напише да теолози ’булазне’ и да је поента с паклом ’што нема разлике између последице и казне’. Васкрсење је срећан (и редак) спој поезије и теологије који ће – ако се другачије не нареди – обогатити и српску теологију и српску књижевност.“
(Светислав Басара)

„Пред читаоцима је невјероватан роман у који ће они, сигуран сам, повјеровати јер је пун истина о нама. А ја сам неизмјерно сретан што на сцену ступа један нови писац, тако широко образован а искрен, тако талентован а неуображен, ријечју, сурово поштен, чије велико знање и поштење на најбољи начин, кроз књижевни текст, постају ’светиљка која се ставља на сто да светли свима’.“
(Владика Григорије)