Knjiga o fotografiji

Као и у првој заједничкој књизи прича-есеја Књига о музици, Албахари и Радаковић, наизменично размењујући размишљања о својим или туђим фотографијама које један другом посвећују, разигравају јединствену причу о свом дугогодишњем пријатељству, дружењу у Земуну, о заједничким пријатељима, сновима и плановима. Истовремено, пред очима читаоца израња повест о једном протеклом времену, остварена и речима и сликама, при чему су фотографије у књизи само подсетник на заједничке дечачке игре, на касније зреле уметничке и књижевне подухвате, на симболе, артефакте и пејзаже једне сасвим приватне митологије, која је прерасла своје просторне и временске оквире.

Над овим изузетним и слојевитим атласом успомена обавезно ћемо се запитати да ли су његовим ауторима фотографије послужиле као илустрације уз приче или, напротив, као подстрек да се растумаче, да се открије њихов универзални смисао и докуче тајни путеви њиховог настанка и далекосежне последице њиховог значења.