Nisam došao da držim govor

Текстови које је Габријел Гарсија Маркес објединио у овој књизи написани су са намером да их аутор лично прочита у јавности, пред публиком, а настајали су практично током целог његовог живота, од првог, који пише са шеснаест година, опраштајући се са својим старијим колегама у Сипакири 1944. године, све до онога који чита пред Академијом за језик и владарима Шпаније 2007. године.
Већ у првим текстовима јасно је уочљив отпор младог колумбијског писца према говорништву. „Нисам дошао да држим говор“ упозорава своје колеге из Лицеја први пут кад се попне на позорницу, а исту ту реченицу аутор је изабрао и као наслов ове књиге. У следећем тексту,„Како сам почео да пишем“, који је прочитао као већ успешан аутор Сто година самоће, 1970. године, још једном обавештава слушаоце о свом отпору према том жанру: „Постао сам писац на исти начин као што сам се и попео на ову сцену: силом“. У трећем покушају, приликом примања Награде „Ромуло Гаљегос“, 1972. године, говори како је пристао да уради „две ствари које сам себи обећао да никад нећу урадити: да примим награду и да одржим говор“.
Десет година касније Габријел Гарсија Маркес примио је Нобелову награду за књижевност и нашао се пред незаобилазним задатком да напише најважнији говор који у свом животу може да напише један писац. Резултат тога је маестрално дело: „Самоћа Латинске Америке“. Од тог тренутка овај је жанр заузео кључно место у његовом животу чувеног и цењеног писца, чије су присуство и речи били тражени широм планете.