Majstor svitanja

„Биограф не сме да се руководи идејом шта би у његовој причи могло да буде пријатно, погодно или пожељно. Он мора да истражује без предрасуда“, написао је у предговору првом издању ове књиге, у јулу 2010, немачки новинар Малте Хервиг. Одмах је неопходно напоменути да је пред Лагуниним читаоцима његова проширена верзија биографије Петера Хандкеа из 2020, дакле из године након што је аустријски писац добио Нобелову награду за књижевност. Није згорег ни цитирати речи којима Хервиг затвара предговор првом издању: „’Подразумева се да уметник не жели да му се људи диве, већ да га уважавају брижном иронијом’, написао је Петер Хандке у ‘Фантазијама понављања’ (…) Тога сам се држао.“

Мора се рећи да, као што је насловни јунак овог штива властитим ванкњижевним деловањем обезбедио доста материјала да се испуни његова жеља из ‘Фантазија понављања’, тако је Хервиг у потпуности успео у свом науму цитираном на почетку овог текста. Његово истраживање није само лишено предрасуда, већ подразумева дубљи захват. Пошто је Хервиг и књижевни критичар, он је не само из опуса аустријског писца, него и из његових приватних писама и изјава његових пријатеља, познаника, сродника или бивших партнерки, створио платформу за својеврсно биографско читање Хандкеових дела. Не руководећи се пак „идејом шта би у његовој причи могло да буде пријатно, погодно или пожељно“, неретко је гледао да, у трагању за истином, не угоди ни самом аутору којим се бави, колико год му био наклоњен. Тако у штиву повремено даје за право Хандкеовим противницима, пре свега што се тиче тумачења његових најконтроверзнијих гестова, попут говора на сахрани Слободана Милошевића или опречних изјава о масакру у Сребреници. Наравно, не свим противницима, па тако не пропушта да и у тек поменутом контексту укаже на места на којима су се Аустријанчеви полемички супарници тенденциозно огрешили о чињенице. Уравнотеженим и савесним приступом, Хервиг је у потпуности испунио сопствени наум такође записан у предговору: „Оно што се налази на страницама које следе представља искључиво истину.“

А да би она била саопштена на узбудљив начин, није било довољно само ауторово интелектуално поштење и списатељско умеће. Самим својим животним околностима, и онима које је лично креирао, Петер Хандке је напросто идеалан јунак интригантне биографске прозе: рођен је у Другом светском рату као ванбрачно дете, селио се почев од првих година свог живота, изградио је опречне односе са очухом и биолошким оцем, од почетних дана своје књижевне каријере правио је скандале, иако је имао све предуслове за аутсајдера, рано је успео као писац и постао нека врста поп-звезде светске књижевне сцене, као сценариста је постао незаобилазан на филму, политички је током балканских ратова девесетих одлучно заузео мањинску позицију коју је продубио и зажарио држањем говора на Милошевићевој сахрани 2006, добијањем Нобелове награде је подигао огромну јавну прашину и, уз све то, по природи је раздражљив и, неретко, конфликтан… Што се потоњег тиче, као његов темељан познавалац у безмало свим аспектима, аутор на моменте не делује само као Хандкеов биограф и критичар него и, благо речено, психолог. Другим речима, ако би ко могао да слови за власника истине о једном од најзначајнијих светских живих писаца, то би могао бити једино Малте Хервиг.