Приче и ожиљци

Емотивни осврт на све што је оставило дубоки траг на души.

Збуњени сам дечак коме је лако сузе на очи натерати. Траг на прашњавом шумском путу и налет јаког ветра у летње предвечерје. Пробушена сам врећа успомена и емоција... Ја сам будућност у телу садашњости с мислима у прошлости. Војсковођа армије речи, некад слабе, а некад тријумфалне и окрутне.

„Прошло је време када је књижевна критика читаоцима преко медија препоручивала добре књиге. Дошло је доба када се књиге Милана Ружића саме намећу читалачким сладокусцима, и то не рекламом, већ оним што је у њима написано. Тако да, ако тражите заиста добру књигу, чак сјајну, знаћете да сте је нашли ако је потписана именом и презименом Милана Ружића.“
(Матија Бећковић)

„Читајући ову Миланову књигу, сетио сам се многих догађаја из сопственог живота. Приче и ожиљци су сентиментално путовање у младост кад смо упознавали свет са убеђењем да је живот вечан и да се нестајање људи догађа само другима. Неке приче из ове књиге можете да потпишете као своје јер вам се та ʼлитератураʼ стварно догодила. Књига која ће се помињати по осећању да нам је било лепо док смо је читали.“
(Душан Ковачевић)

„Велика је радост за породицу и пријатеље кад се роди дете. Када се роди писац, радост је огромна – народна. Заволели смо га чим смо чули његов први литерарни плач и сазнали да се зове Милан Ружић. Радозналошћу новорођеног детета њушка по свим темама, од дневних, па до историје, где са кнезом Лазаром расправља о нашем погубном забораву историје.“
(Хаџи Петар Божовић)